Delo

14 Д Е Л 0 грле му колена и улагују се, а он само непокретно ћути, вртн главом сумњиво, на их оставља и одлази чудновато забринут и замишљен; а све се пипа за џеп кад дође у који забачен сокак или пусту пољану; па осврћућн се на све стране око •себе, дршћући вади из недара завежљај, отвара га, и кад се нојаве низови наполеона, његово лице оживи, кроз укоченост његовог погледа, продре нека свежина и енергичност; он их броји, нипа и загледа сваки, па их држи просуте по длану; и после их задовољан, опет везује, гура у недра, па се онда сагне и свуд око оног места где је стајао пипа, тражи, чисто дрхти, бојећи се да му који наполеон није ггао и завукао се у траву. Па кад добро црегледа и увери се да су му сви на месту, он онда веселије одлази и што се више приближава канцеларији, све више му опада то весеље, обузима га трулеж, немар и страх, п кад већ седне за свој сто, он онда изгледа бедан, преплашен. На кад једном дође и седе на своје место, он спази на столу три акта, нова, не заведена. То га нпшта не изненади, тромо се диже за протокол, да их заведе, па онда узе да их чита. Прочита први, па му лице оживе и он климну главом одобравајући, прочита други, он још више оживи; прочита трећп на скочи са столице и лупи се поносито у ирса. Сва гри акта, из три разна надлештва, питају његовог шефа, да ли је могуће, да тај суд остане без њега, те да га упути њима. Он седе, завали се на своју столицу, загледа на таван и поче добовати о сто. Обузе га радост и свежина. Тројица га траже, сви се грабе за њега? Он виде нагло, у том тражењу сигурност своју. „Шта је то све до сад било? Од чега сам то страховао?“ — мишљаше он. Шеф дође, он по обичају не устаде, него се само лагано помери на столици; а кад остали чиновници дођоше, он их и не погледа. Шеф га дозва, он не потрча као до тада смучено и ноплашено, само, кад стаде пред њега, по урођеној навици, он се укочи и не трепћући, гледаше га. — Лесте ли ирочитали акта? — пита шеф. — Ахаа!... промрља он и климну главом. Опет ви: „ахаа!“ — рече шеф мало љутито. — Па шта мислите? — пита га даље. Он слегну раменима н стндљиво обори очи, на тихо изговори :