Delo

ОСТАЦИ 113 СТАРИНЕ 19 на улици, свуда; али види окренуте главе, избегавање и он у себи бесни, кида се и мисли на који ће начин моћи да издигне важност своје личности, до тачке, до које га неонходност државне потребе за њим пење. — Жале ми се чиновници на ваше понашање! — рече му шеф једног дана. Он се замисли, па зачуђено упита: — Шта им радим? — Вичете, праскате; кад ја нисам овде, никоме мира не дате; ометате рад, — наставља шеф. Јанаћко обори главу и зачуди се овоме. Како то и зашто се то на њега жале, кад се он у свом животу никад ни на кога није жалио! А колико је тек он био грђен, викан, исмејаван, па је то све са смешењем сносио. Он мишљаше да су ти поступци урођени с дужношћу п да се старешинство одржава виком. Он осећаше да треба да виче, грди, праска; а зашто, то нпје мислио; он само мишљаше да то треба тако да буде. Зато не умеде ништа да одговори, само зачуђено гледаше шефа. — Умерите се у понашању, јер знате... па ману главом и не хтеде даље да продужи. А Јанаћко стајаше пред њим оборене главе, замишљен, а ништа не уме да говорн; па кад дође до свог места, он их погледа све редом зачуђено, изазивачки, па у себи осети гнев, мржњу и теготу у овом друштву, које му се чињаше као каква напаст. Изгледаше му, као да су се сви договорили противу њега, да га заједнички мрзе и оптужују: па мишљаше, зашто је то? Ако није завист, онда он не уме то друкчије да протумачи. Јер сваког од њих, може министар отпустити из службе кад му је воља, а њега не; без свију се може, само је он потребан; а да је то заиста тако, увераваху га она три акта с којима га траже! Па се осети радостан што га они мрзе, јер у том осећаше своју вредност. Али, ненрекидна неизвесност положаја, прекори шефова, немарност чиновника да задовоље његову сујету, изазва збуњеност у њему, која се све већма оличаваше у грозничавој вици, или избегавању од свију. Њему све више изгледаше нејасан овај положај у коме он поред свих напора, не успева никога да понизи, као што је то до сада с њим било. Ако се развиче, он опажа или ћутање 2*