Delo

Б Р А Ћ А НОВЕЛА НАПИСАО ПЕТАР Ј. ОДАВИЋ Гушећи се од су.за нашли су се у загрљају. — Тешко, тешко нама, говорио је један. — Милане, Милане, јецао је други, тешко изговарајући н ту једину реч. II једном и другом плач и тешки уздаси нису давали ни говорити. За то време једна стара тетка тамо у крајњој соби заклапала је очи матери њиховој, која је умирала. Њима обојици било је тешко гледати како им мајка издише и ако су обојица били људи. Било је иред зору, новембарског дана. Време је било облачно; Црни облаци лако су се кретали на једну страну. Ситан и редак првп снег полако је промицао. У граду је још све било мирно. Само гомиле чавака чуле су се око димњака и јатомице, кречући, пловиле су ваздухом. Једно слушче унезверено, погледало је испред кухињских врата ка њима, и с времена на време, полеђицом шаке брисило је сузе што су му падале низ образе. — Јанко брате, и њу више никада нећемо видети, јецао је млађи брат. — Мајко, драга мајко наша, кукао је други, и све више брата на груди притискивао. Убрзаним корацима ишло је тамо, вамо, поред њих неколико старијих жена, алп њима не приђе ни једпа да их теши. Молила их стара тетка да их оставе да плачу. „Сузе ће им још највише олакшати“ говорила им је. „Оставите нх јаднике моје“. 10*