Delo

148 Д Е Л 0 Из ходника где су дотле плакали нађоше се њих двојица. после кратка времена у собици, што се још непрестано звала детиња соба. Седели су на миндерлуку, држали се за руке и плакали. Било их је жалосно погледати. И кад мала деца оплакују смрт материну; кад се преплашена, у оном још инстинктивном страху, због губитка хранитеља, почну, као тичићи, прибијати једно уз друго, и стану уплакани само немо посматрати великим, отвореним очима свакога старијег који им приђе да их милује и да их теши, тешко је гледати. Као у мало ком часу смрт у тпм часовима изгледа страшна и ужасна. Тешко је гледати и старе родитеље кад. оплакују смрт детета свога. Има ли ичега што више потреса но суза материна? У оба та случаја и сама она помисао на слабост и једних и других изазива у сваког нормалног човека сажаљење и саучешће. И можда само зато још теже, још трагичније изгледа кад човек види одрасле, здраве, јаке људеу кад ожалошћени плачу, као што је ту био случај. Ту је тугау ако се може рећи, некако чистија, јер у оним сузама што тада теку, у оним дубоким уздасима што тада пстресају ожалошћенога, нема и оног несвесног страховања за самога себе, за свој опстанак, које неминовно прати сваки слаби организам: и онај који је тек у развоЈу своме, и онај који је у опадању. Јанку је тада било тридесет година, а млађем, Милануу двадесет и шест, Смрт, која их је раније чешће посећивала последњи десетак година беше их оставила па миру. Од четворо деце умрло је двоје. После њих умројеи отац. И тако су остали њих двоје с мајком, коју су још непрестано и један и другиу волели детињски нежно. Изгледало је да се у обојици њима некако причврстила, да се никако није мењала још она најранија љубав њихова према мајки. Време је пролазило, они су од деце постали младићи, од младпћа људи, али још непрестано на само то име мајка, пред њиховим мисленим погледима стварали су се они исти благи, мирни хоризонти, као и оних дана, кад су још децом били; кад их је још по који пут, маторце мале, заспалејој у крилу онако успаване носила; кад их је још купала, и после купања преносила их у креветиће; кад им је намештала да спавају, и свакога од њих прекрштавала, и тако правећи крст на њима молила се Богу и мајки божијој да им дарује здравља и живота, и припаљивала кандиоце, чија би се велика сенка полако дизала и спуштала око