Delo

Б Р А Ћ А 163 се да уђе у његову дотадању мирноћу, у његов живот и да га поремети. Како, и кад, и где, није био свестан тога, али некакво непријатно осећање увлачило му се у душу. II после тога, у том новом начину живота протицали су дани мирно а једнообразно као и дотле. Често су се састајали, често бивали заједно. Само Јанко је стално ишчекнвао, да и поред неких малих, једва приметних обележаја, и виднијим знацима наступи оно нешто непознато и ново, што некакву хладноћу око себе шпри, и због тога све се више повлачио у самога себе, и нарочито у своју прошлост, на ко.ју је увек скоро с неком побожношћу помишљао. Престаде бити онако експанзиван као што је дотле био, и никоме, па ни Милану није више саопштавао разне мисли с којима се у самоћи често забављао и у пролеће кад почне природа да се буди, и у лето, јесен и зиму, кад постепено велики живот у природи почне да изумире, кад му о окна на прозорима лупа киша и ветар фијуче, и кад му ватра луцкара у пећи, и кад ударе звона на вечерње или да огласе кога. К Р А Ј. 11*