Delo

184 Д Е Л 0 јача, докопавши се потпуно слободе над школском наставом. Идеја Белике Револуције о слободи и напретку будућих покољења, задоби тешки ударац тпм законом. „Фалуов закон, како рече један публициста, ускомеша дјело Револуције и обори га, као год кулу карата“. Колико са педагошког, толико и са политичког гледишта, овај закон је уродио злим плодом. Поред конгрегација, богатпх и моћних, народне школе не бијаху у стању да се такмиче. Шта вшде старе навике, још, код многпх родитеља, бијаху у свој својој јачини. Отуда дође, да огромна већина дјеце похађаху не француске, пародне, но клерикалне школе или конгрегације. Та чињеница, узета само са политичког гледишта, ннје без својих пошљедица. Она учини, да грађанско друштво потпаде под власт вјерског друштва; надмоћност овог другог над првим, надмоћност и морална и ефективна, бијаше у толико већа, уколико се духовна власт, (у виду еклезијастпчке контроле, која је установљена Фалуовим законом) све то више протезала на народну наставу. У Вишем Савјету, у академским савјетима, једном ријечи, свугдје, Римска Црква имађаше управу школа у својим рукама. У градовима бискупи, у селима пароси (сигез) бијаху најкомпетентнија лица у погледу народне школе. Колико основна, толико и средња настава се је развијала, како су то хтјеле конгрегације. Држава, изгледаше, као да је дигла руке од народне наставе, видећи се, у том погледу, тек на другом степену. Чак, што је Рестаурација и Јулска Монархија чувала, то Фаулов закон обори; премда су и једна и друга познате са својих ултрамонтанских идеја. Са педагошког гледишта плод Фалуовог закона није необилнији. Стварајући апсолутну неједнакост међу наставницама исте категорије, ниво наставе је постајао све то нижи и нижи. Јер, како споменусмо по тачци У1-ој, УШ-ој и 1Х-ој Фалуовог закона, могао је наставником да буде и онај, који није био за то оспособљен. Још, кад се уз ово дода, да се комисија за издавање диплома састојала из већине духовних лица, онда је јасна превласт Цркве над националном школом. То јест, од Римске Цркве је зависио дух будућих француских генерација, као што је то искуство и показало. 0 томе пише један републиканац; „Допуштамо, међутим, тврдњу, да су савременици васпитног