Delo

ЗНАЧАЈ КУЛТУРНЕ БОРБЕ У фРАНЦУСКОЈ 183 Епоха Фалуова закона носп горки почетак и за народно учитељство. Не само, да у његову обрану не остаде нико, осим двојице републиканаца, Бартлема Сент-Хилера и Виктора IIга, него га чак и сама влада не трпљаше. Фалуов пројекат није одмах постао законом. Пуне двије године сазријевао је у главама парламентарне деснице. У комисији не бијаше изабран већ један једини демократа: Бертлеми Сент-Хилер, чији глас остаде глас вапијућег у пустињи. А у законодавној Скупштини рапортер Бељо изјави, без устручавања, да је смјер Фалуовог закона, да брани католичке интересе и распе демократске принципе. Дискусија настаде жива, у којој велики дух Виктора Ига, изли жар љубави напрам своме народу и својој домовини. Пун одушевљења за слободом и прогресом, и пун огорчења напрам назадним мислима својих противника, писац „Јадника“ и „Наполеона Малог“ доказиваше убитачност Фалуовог закона за народ и народну школу. Пристаје на Слободу Наставе, али не на слободу наставе, што хоће да души отргне и најмањи зрачак слободе. У очима Виктора Ига, закон Фалуов не садржава ништа, што би изазвало одобрање. Слобода, коју тобоже тај закон прокламира, није друга, до ли слобода, помоћу које се земља ставља под убитачни јарам Римске Цркве. II Виктор Иго показује па рушевине, што их иза себе оставља вјерски фанатизам у Шпанији и Италији. Одвратно прекидање деснице, као да још више успали демократски дух великог пјесника: „Ваш закон, рече, гори је но икакав политички закон, то је закон стратегички, то је мисао ропства, што узимље на се максу слободе... „Одбијам вам закон, јер укида основну наставу, јер понижава средње школе, јер обара науку, јер срамоти моју земљу“. То је било завршетак Ипова говора, чија језгра и чија љепота не утицаше ни на мрачни разум ни на укорјело срце већине. Закон Фалуов би потврђен 15. марта 1850. IVIV Фалуов закон даде апсолутну власт Римској Цркви над француском школом. Како то“? Црква и онако јака, постадејош