Delo

БОЈЏИЈА РАДУЛЕ Бојџија Радуле и дјевица Јелица чували су заједно сеоске свиње. Он их је догнао из једног краја села, а она из другога; на крижању пута састали су се свако јутро и како су се свиње весело поздрављале, што се опет виде, како су роктале и од весеља једна на другу наваљивале, тако су се и Бојџија Радуле и дјевица Јелица сваки дан радосно поздрављали и од радости једно на друго замахивали бичем и пред носом си пуцкетали. Та је шала изискивала много вјештине и искуства. Јер то је био силни плетени свињарски бич на дугачком боровом бичалу — с бичалом скупа биоједуг најмање шест рифа — па кад је Радуле њиме замахнуо, да прасне баш пред Јеличиним носом, ваљало је то прорачунати тачношћу астронома, јер буде ли мало даље, праснуло би Јеличино румено лице, крв би је облила и она би јадна бар тједан дана носила на лицу красту, а рана би се видјела црвена кроз цијелу годину — а после је нестало не би нигда. Тако се је то једанпут и догодило и у оно вријеме није бојџија Радуле дуго, дуго овако поздрављао дјевицу Јелицу. Ах, сад је опет Радуле био сигуран, да неће дјевицу Јелицу захватити бичем, па је свако јутро снажно и слободно овинуо бич око себе и замахнуо њиме испред Јелице, да јој је баш пред носом пукнуо као гром. Што је пастиру слатка фрула, којом умирује и дозивље своје благо, то је свињару бич. И пастири имају бичеве: ма то су кожни, куповни бичеви, привезани на каковом год врбовом клппчићу — то су бичеви, којима се само благо смије — бичеви тек за шалу, да и пастир има нешто у руци. Прави бич,_