Delo

192 Д Е Л 0 збогом, морам одмах нћп, наша патруја мора даље. Збогом Јелице! — Збогом Радуле! И њнх се двоје пољубе, а сузе им текле низ лица. На то Радуле зајаше своју бедевију, па у силном скоку опет одјаши... Из далека гледао је тај чаробни призор мали Јанко избуљених очију и широм отворених уста, па кад је виловит катана био већ далеко на бријегу, рекне за себе: — Види, то је царски син, никад нисам мислио, да је тако лијеп!.. Загреб Михаел Горски *