Delo

БОЈЏИЈА РАДУЛЕ 191 Једнога врућег љетног подне лежале су свиње у блату. Јелица се баш окупала на свом мјесту, које је вињага још јаче него прије крила од суица и од људског погледа. Она се је обукла и узела торбу и бич, па се враћала к блату, да се Јанко може поћи купати. Иде она тако, а сунце пали, да све зрак титра од огња, што га оно баца од себе. Кад је случајно дигла главу, виђе она у даљини, како код бријеста стоји сјајни некакви катана — онда впђе, како је подбо свога коња и како се спустио доље к потоку и да ће баш књој. Срце јој стало јаче тући, дах јој стао и она, како га је виђела, тако је стала, отворила широм очи и уста, па чека што ли ће то бити. Слутила је, да је то Радуле, осјећала је, да он иде к њој — али то је дошло тако ненадано, да није знала гђе стоји ни што се с њом збива. А катана пустио својој бедевији узде и лети преко поља равна као вјетар. И ето, већ га она види. Види му црвену, високу капу са златом и равнлм пером, види му фини, плави капут с гајтанима и великим сребрним пуцетима, црвене, сјајне хлаче обрубљене гајтанима и високе чизме, што се прислониле прстима уз зенгије, а на петама му звече оструге. Уз бедро му виси сабља, а преко рамена припео пушку — и такав сјајан и лијеп језди бојџија Радуле својој Јелици — Радуле, негда сеоски свињар, а сад краљев хусар. II код је дошао до ње, стане коњ као укопан, а он се загледа у њу. Јелицу буде страх пред њим и она му не смједе гледати у очи. Та то мора да је постао велики господин, кад тако лијепо изгледа, кад јаше коња и кад сабљу паше. Да сиђе с коња, па јој пружи руку: — Добар дан, Јелице, јеси ли здрава и како свиње? — Свиње се багрљају у блату, а ја сам се окупала. — Ја сам молио лајтнанта, да ме пустп амо — хтио сам, да те видим. Је ли ти драго, што сам дошао к теби? — Радуле мој! — внкне она и удари у плач. Сузе као сузе, па се и катана расплакао. Сва младост његова пројурила му срцем и потјерала сузе у очи. — Ја ћу скоро доћи за увијек кућн, а онда ћу те оженпти. 0 Михољу ме чекај, а до онда ме не заборави. Али сад