Delo

АРХИМАНДРИТ ИЛАРИОН РУВАРАЦ | 8. АВГУСТА ОВ. ГОД. У ГРГЕТЕГУ Кад је Руварац почео писати своје стручне радове, српски су учени кругови гледали у професора Милоша Милојевића као у велики аукторитет у питањима српске историје и археологије, а као службени и признати представник српске историске науке појавио се мало после пок. Панта Срећковић. Познато је колико је у тадашњег школованог нараштаја српског силна била национална самообмана, и колико се сматрало допуштено, оправдано и похвално говорити, писати и веровати много штошта што је често имало врло мало стварне подлоге, а понекад и никакве, само ако је то годило истинским или измишљеним интересима савременога српскога живота. Народне су се песме самовољно дотеривале, неке сасвим нове писале; лажне су се старине протурале; споменици преправљени објављивали; славни се владаоци и династије измишљали. Све је то требало да умножи славу и увећа права Србинова. Томе су правцу подлегали српски писцп, с ретким изузетцима, а понајизразитији му представпици беху, свакп на свој начин, Милојевић и Срећковић. Али да тим општим путем иде, да се с таким научним радом помири, нико није, уз Даничића, био мање створен, него млади Руварац. У њега је била, као неко породично наследство, критичарска жица, која је млађег му брата Косту истакла изнад свих ондашњих књижевних критичара наших, и већ је та склоност довољна била да Илариона одведе на испитивање праве вредности онога што су савременици радили на пољу науке. Али канда је у њега друго нешто било јаче и