Delo

262 Д Е Л 0 планетском простору. Метеорски ројеви су у опште јако растресени, њпхови су чланови обично врло сићушни те по томе космички облаци мора да су одвећ незнатне густине, кад их утицај планете претвара параболпчне низове метеорског роја, а утицај најближе звезде у стању је да савлада њихово узајамно привлачење и да их растури. На ту могућност сагласио се доцније и сам Скиапарели. Дакле стоји у ствари ово: свака периодична "комета гради метеорски прстен дуж своје путање; све периодичне падалице постају из пресека Земљине путање са каквом периодичном кометом. За дуго се није могло знати на којој висини изнад Земље прелећу падалице. Одређивањем те висине бавили су се још Монтанари и пастор Дерфел, па се знало само толико, да та висина мора бити веома знатна. Сосир је посматрао на Монблану, Хумболт на Чимборасу и другим високим бреговима да су падалице прелетале исто тако високо изнад њих као и кад су стајали у долини. Тек су Брандес и Бенценберг предузели систематско мерење висина на којима се падалице појављују и гасе. Изабрали су положај на коме су били далеко један од другога за 1 геогр. миљу (7,4 Км.) па су тачно бележили сваку падалицу. Упоређујући време појаве појединих падалица утврдили су које су идентичне, па по том из различитог положаја на небу одредили паралаксу, а тиме и њихово одстојање од Земље. Они су тако одредили висину од 70 до преко 150 Км. Најсјајније падалице нису увек најближе. Хајс је одредио да се падалице појављују просечно на висини 105—112 Км. а гасе на вибини 70—75 Км. У најновије доба успели су, да скоро тачно одређују впсину и мањих и већих падалица (метеора) фотографијом помоћу одговарајућих посматрања у суседним стацијама. Тако је новембра 1898 у роју леонида одређено: да се њихови метеори појављују на висини 111 Км. а гасе на висини 99 Км. При томе се може рачунати на највећу грешку од 2—3 Км. (опсерваторија у Њу-Хавену; сев. Америка). Ватрене лопте или болиди у самој ствари су падалице, али велике, јављају се у облику пламена, обично их прати тутањ налик на грмљавину, а често се распрскавају уз јак пуцањ те отуда пада на земљу т. зв. метеорско камење. У понеким случајевима појављују се ватрене лопте велике као пун Месец и осветљавају читаве пределе. Кад наиђу дању, виде се п онда при најјачем сијању Сунца па још остављају за собом зрачан