Delo

КЊИГА 36. СВЕСКА 3. ДЕЛО Септембар, 1905. год. П 0 Е 3 И Ј А СВИТАЈкЕ ЈБУБАВИ Додирнуо ме сан једнога доба далека. По младој, пролетњој земљи још незнано откуд пала Светлост белог расвитка што се лепршат стала, Ко поглед ока мила од туге влажна и мека. Закриљују је тихо маглице танке, сјајне, Кб паучине свилне измеђ небних сводова. Ваздух мирише топлим, дубоким уздахом снова, Земља дише душом чежње болне, вапајне. Милују сенке земљу меки, чаробни крнли Док магле с впсине машу бесциљног свога лета, Кб љубав спокојно тонућ у ништа, преко света, Да преко пустоши њине Дан закрвавл>ен мили II, кб да ме задишу кроз њих дуси згаспулих глоба, Додирнуо ме сан блажена једног доба. СУКОБИ И ИЗГЛИРЕ^Е Милану Беговићу Не замери ми, драга, што се ја бавим У крајевима душе за тебе страним. Не мислим да тим ја препреке измеђ нас правим, Нити да чедност твоју хоћу ја тим да р&ним. Дело, књ. 36. 19