Delo

290 Д Е Л 0 Сви смо ми, сваки за сваког питање тајно, На истом путу живота путници разни. Најближи што су, далеко су бескрајно К6 сводовп неба, што дању изгледају празни. Светлост душе кб светило дана открива Безбројне стазе, видике безбројне Али у сумраку, гле, много се у једно слпва У млазевпма светлости звездане, опојне. Тако на душе силази слатки сутон. Што простором, што телом далеко изгледа Ближп светлуцај чежње. Као што Плутон Све чара у царству сна и сјаја бледа. Не тужи ме, кад знаш да љубав твоја И моја према теби кроз душу, и тело Оплеменила ми да каже, ко некад: „Моја Ти си, мој Бог и небо цело!“ Тако сад: „Љубављу, ја теби припадам само“. Јер измеђ наших тела душа је сплела Невидљиве, безбројне везе, ми знамо, Некидљиве је везе разапела, К6 сребрпи конци тајанствених звезда, Што неба сном преплићу земни мир. Од звездана паперја граднмо себи гнезда, Где душа спи док тело светкује пир. И не бој се од мене невере вражје. Да пољубац други није сладак кб првн Говоре, знам, ал на то ја кажем: Лаж је! Заблуда пусто узрујање крви. Ал ко у души подиже нриродп храм, Том груба страст постаје извор вере У њему се мире Танхајзер и Волфрам. Светињом реси се жуд, што не зна мере.