Delo

298 Д Е Л 0 На краљево питање: — „Ну, сад, синовче. сине Хамлете?‘с Хамлет једва видљиво мрдн.у својим вптим телом и одговори готово шапатом, али се свакоме учини да му на ухо шаптш На друго питање краљево: „Зашто си увек као наоблачен?“ одговори гласно. „Не, господару, одвећ самна сунцу!“ Свакоме се учинило, да је те речи пзрекао не може бити простије, без икаква наглашавања, а ипак, уверен сам да и они који не знађаху талијански, који не знађаху ни текста, разумеше сву горку иронију трију речи, толиком уметношћу то исказа Салвини! То је обећавало неслућено уживање, и дах силне гомиле, као једног човека, прекиде се, кад он узе одговарати матери: Зар чинп, госпо?... Не, драга мајко,... нп обпчај црнине свечане, ни успљен, ветровпт уздисај, # ни очију ми поток непсцрпни, пп жалостпво удешени лик, нп пачпп сав што жалост износп пе каза верноме: то, збиља, чинп се јер сав тај посао мож’ се глумити... Днже се бура од тапшања и од вике: браво! бис! Дипломаткиња беше се просто помамила, — мени се учинп да је састраг задржаваху, да не искочи! Али, поред тога, вндех је преображену, видех лице божанствене лепоте, озарено љубављу н уживањем високе уметностн, те онога маха пао би јој пред ноге, вапијући за делком милоште! Опазих да се одушевљење и осталих дели између великог уметника п чудне жене! Чича, блед, узрујан гледаше час Салвинија час њу и као да заусти нешто, што заустави, али доиста не онај ружни пређашњи израз... Драмат се развијао. Од Хамлетових покрета, од севања његових очију, од сваке речи његове летијаху електрични таласи, те су лица бледела, очн водниле, руке мрдале. Мало по мало, фикција постајаше јава; мало по мало, нико већ немађаше ни внда, ни слуха, ни мисли, ни осећаја за што друго, до за оно што се догађало на глумишту; поступно се ништио лични живот, на сваком лицу пшчезе онај трајнп пзраз чуства нискости и јада живота, а свако сијну и пролепша се од унутрашње необичне топлине и светлостп: и све што даље, велика глума све већма личаше на свету службу, у којој се народ прнчеш-