Delo

300 Д Е Л 0 умрлау бечкој болници, у највећој беди. Тада се, на брзу руку, из огромног складишта српског сентиментализма, изнесоше све оне дирљиве фразе и њима се напунише стубови већине наших листова, те се не зна ко се већма морао стидети или „незаслужена зла судбина која је пратила пглаве дошла велику уметницу“, или „наша незахвална публика која не уме по заслузи ценити своје велике таленте.“ Тада се чича озбиљно наљути и викну: — Идите... са шмизлом! А како ли се чича тресао, кад после неколико дана, изађе „покојничина“ изјава да је жива н здрава, да је имовно обезбеђена, да се нада сјајној будућности као уметница. Тада бацих на хартију ово бележака, међу којпма има ввачега, те их назвах по успомени која ми је најглавнија, на коју ме подсећа име те жене.