Delo

Госиодину Уреднику „Дела“ Још о „Александријском Питању“ Дозволите ми, ноштовани господине уредниче, да се са неколико ријечи повратим на моју расправу о „Александријском Питању“ којој је г. Ј. Томић носветио засебан члаеак у бројевима „Српског Књижевног Гласника“ од 1. и 16. Фебруара ов. год. Бићу, но могућности, кратак и врло јасан. Али, да Вам се исповједим у тајности срца свога, одма ћу Вам рећи, да сам прилично дуго времена био у двоумици би ли се забавио поменутијем г. Томићевнм чланком пли не би. Ову је моју нерјешљивост нроузроковала диоба коју је г. Томнћ учинио између обичнијех и нсобичнијех чнталаца мога чланка. Обични су читаоци, но мншљењу г. Томића, сви они за које је читањс моје студије пријатно. Тако н. пр. Ви сте, драгн уредниче, „обичан“ читалац. Исто тако јс обичаи читалац проФссор Нодпло, тај прослављени наш исторнчар, који ме је почастио писмом оштамианим у Спљетском Листу „Хане ЈесНпбС\’0“ од 30. јануара и које гласи: „Хвала лијепа на лијеиом дару. За „Александријско Питање“ ја сам мало знао, но сада ми је све чисто, јасноћом твога приказивања и умном танчнном твоје критике. У Загребу, 11 јануара 1906 твој стари Н. Нодило“. То су, дакле, „обнчни“ читаоци. А „необичан“ читалац је н. пр. сам г. Ј. Томић ко.јн налази да пишем аФектацијом, провинцијализмпма, страннм нспотребним ријечпма, да не умијем груписати Факта, да пх не умијем ни анализовати, ни провјеравати, да сам страствеп, пристрасан итд. игд. Признаћете, Дело, књ. 38. 26