Delo

КО ТО КОРАЧА? Кад поноћ спусти мрачна крила своја На мирну земљу с небесне висине, Тада у страху слуша душа моја Кораке неке из тамне даљине... Ко то корача? Није л’ анђео с неба С утехом пошао мученику дана Носећи младост жнвотнога хлеба? Или то судба с игом љутих рана К жртвама својим осуђеним ступи. Ил’ вечни ратник пзненада хрупи С крвавим резом нламенога мача К долини општег страдања и плача ? Ко то корача? Рањенпци ходе?! Клетва се чује из смрсканих груди. Куд ли нх вође разбијене воде? Робови, сужни, што нх закон судн? Није л’ блудннца, сладострашћа жена? Можда је горди дух адског колена? Или је страха бесалутног слика? — Не! Звек оружја, шкргут зуба, вика Кроз поноћ мраћну до мог слуха стиже... Ко оПет... опет... кроз шум, гласе хучне, Кроз вапај, клетве и уздахе звучне Брзи корацн све се чују ближе!... Ко то корача?