Delo

ХАФИЗ-ЕФЕНДИЈА Прије, него што би Ибро кахвеџија очистио своју кафану, која је уједно била и берберница, и потстакао ватру под велики шербетњак, даугрије воду, Хафиз-ефендија залупао би му сво.јим дебелим штапом о врата и, по обнчају, поздравио га једним дугачким: „Сабах хајир олсун“. Хафис-ефендија био је остарији човјек, — могло му је бити до педесет година, — омален, поприлично гојазан, велика, ћошкаста глава, која је изгледала шира но дужа и била обрамљена кратком, просједом брадом, а обмотана големим турбаном, преко кога се, са врха отвореноцрвена феса, спуштала голема плава кита и куцкала га по плећима. Његови другови, остале ефендије, као да пцјесу много марили за њега ни отимали се о његово прнјатељство. Био је друкчији од њнх, управо сумахнит, како то они говораху. И одијевао се љепше од њих, — одијело му је увијек изгледало ново и чисто; пазио је да му ни длака за њ не прионе, — и пушио је само најфннији духан из најљепшег, бисером окићеног, чибука, и нио само најмирисинју кахву. Кућа му је била друкчнје, мајсторскије сазидана од њнховпх, украшена разнпм резбаријама, каквих они до тада пн видјели ннјесу. Ћилими, јастуци, шилте, серџаде у собама све је било друкчије него у других и све љепше, финије, укусније. Ту велику љубав његову за лијепим и необнчним, свн су називали сулудошћу, те су му се смијали и у очи и за леђима. Кад је оно купио арапског хата у некаква босанског бега, предлагали су неки да му се наметне тутор, јер су прорнцалп, да ће све своје имање упропастпти, трошећи паре на тај пачнн. Ннје бно ннкакав бињаџија, није се знао ни држати у седлу, а да купн таког коња! Дело, књ. 38. 4