Delo

50 Д Е Л 0 Сви су знали, да га је узео само за то, да га може сваки дан гледати и миловатп; али ко би паметан само због тога бацао новце!.. Нијесу се мање бунили ни онда, кад је читаву башту засадио самим цвијећем, најлепишм ружама, леандерима, ђурђицима, лимуновима (а није хтио садити поврће, па бар да има какве користи!) и кад је, однекуд из далека, добавио канарице, паунове и некакве морске птице, те њима напунио сву авлију и читаве двије собе... Наравно, они нијесу налазили за нужно, да се друже са тако чудноватим човјеком и пажљиво су га избјегавалн свуда. Али ни он није трчао за њима. Њихово му друштво ннје требало и много се боље забављао хранећи своје птице, милујући и гледајући свог виловитог хата и шетајући по башти, окађиван влажним мирисом расцвјетанпх ружа. Свако јутро, прнје зоре, много прије него би Ибро кахваџија п отворио свој дућан, он је силазио у башту, ходао по њој и тек кад би мујезени, са витких мунара, позвалп вјерне на јутарњу молитву, пренуо би се, отклањао и кренуо у чаршију. Унутра, у Ибриној кафани, није хтио сједити. Имаојеон код Ибре своју столицу, прекривену шареном чохом и извезену златним гајтанима, паје столицу износио пред врата дућанска и, намјестивши је тако да ником не смета, прекрстио би ноге, запалио на свој чибук и заискао кахву. Преко пута Ибрине кафане дизала се овећа двокатница. По тамним, тешким завесама на прозорима и по многим скупим вазама, препуним цвнјећа, испред њих, могло се познати, да у тој кући станује нека већа звјерка, како се то каже, неки већи чиновник. Ибро кахвеџија, као први комшија, знао је да се тај чиновник зове Милер; то је знао и Хафиз-ефендија, алн њему није стало било нн за тим како се зове ни откуда је. По два, по трн н више, пуна сахата Хафиз-ефендија гледао је у шарену двокатннцу, не одвраћајући погледа никуд у страну, и ако му се нијесу толико свиђале ни оне завјесе, ни вазе са цвијећем. Иснијао је кахву, пушио мирно, као куњајући, и гледао. Лула му се но неколико пута гасила и Ибро је морао да му у машпцама доноси ватре и поново је упаљује; по два, ио три испражњена ибрика низала су се пред њнм, а њему као да није ни на памет падало да се диже и да, као остали гости, крене куд даље... Он је био вољан да чека, до подне да чека, не ЛЈутећи се и не ронћући, — нико жив не би могао нознатн