Delo

8 Д Е Л 0 — У мутвак, меси тиквењак. — Шта је данас? — Недеља. — А јуче какав правник беше? — Мала Богородпца. „Зна!“ помисли Михалаћ. „Све паметно одговара, а лудо говори1“ Онда гласно рече: — Све је убаво што ми исприча: ама откуд сам ја за женидбу ? — Заш’, афендаћ? — Заш', Крмзи-ђуло?! — Па истина, ја не знам заш' неси за женидбу: лице ти како сићевачка петачка. Може бит мислиш стар си? — Па јес. — А зар се хаџи-Михал не ожени и не узе жену ћеркиних му година, па убаво? — Где је хаџи-Михал, а где сам ја? — А Таско Кондурџиски? — Море мани се! Оћеш ти да ми кажеш Таска Кондурџиског. — Заш’? Он неје био млађи од тебе кад се по други пут ожени и узе жену од дваес и пе-шес; па ево, она му све на две године рађа: две па мушко, две па девојче, две па мушко; а кад се сад напуне две, опет ће дево.јче, безбели. — Море оставп се ти, Крмзи-ђуло, од њено рађање. Њој искочи песма како.... Ти знаш ону песму нишлиску: „Бастисаше Донпнпцу, „Донипицу могарицу;' „Бастиса гу стари Дона

„Зашто, Агно, зашто, жено? „Је л' сп гладна. је л’ си жедна ?...“ — Несам гладна. несам жедна, „Но сп пскам помладога....“ — ...Што ћу ја тој удовици, Крмзиђуло? — Да јој будеш другар... А она је добра... Како је она жалила другара, ниједна внше: ћала је при њега у гроб да рнпне; за половин годину сеније насмејала; за читаву годину ннје на главу фес турила. — Па кад је толико жал за другара, што оће да се УДаје?