Delo

18 Д Е Л 0 ти знаци тужних мисли и осећања, који су силом избијали на површину, били последица данашњега сусрета, који се десио у мом присуству. Стап Чињскога био је много мање сиротињски и неуређен, но што сам могао мислити према занемареном оделу његова власника и опште му приписиванога тврдичења. Он се састојао из једне велике собе и прилпчно велике, видне кујне, која је изгледала врло лепо. У соби, осем наслоњаче и јасенових столица, била су још два или три ковчега покривена јевтинимзастиркама, велики сто пун хартије и кревет са постељом танком, тврдом, али чистом и лепо намештеном. На поду од дебелих. нерендисаних дасака, на зидовима обојеним жуто ораховом бојом, на намештају превученом загаситом материјом, није било могућно опазитн ни најмање мрље, ни трунчице нрашине. Зелене плочице големе пећисијале сукао стакло. У кухињи коју сам видео, кроз врата широм отворена, зидови су били потамнели од дима, али под 'је био чисто пометен, столови и столице брпжљиво опранп а малобројни кухпњски судови сјајни и с неким систематским редом поређанн на полици. У тој узорној чистоти и скоро педантском реду, који су красили тај мали, убоги кутић, градећи га угодним н скоро веселим, познавала се рука вредне жене, која се брине о угодности стана. Та је жена, чим ми је отворила врата, отишла у кухињу, где је села крај прозора на столичицу и латила се шивења. Седео сам према њој и могао сам је врло лепо посматрати. Била је висока и снажних, развпјених удова. Имала јена себи паргарску чисту сукњу п загаситу блузу од просте материје. Испод махраме такође од паргара, црвенкасте боје, која је градила као неку капицу завезану иза главе, коса јој црна као гаврак, као у брата, п густо нроседела, неколиким непослушним прамењем падала је на високо чело, лепо изведено али ситним, дубоким борама скоро цело избраздано. Лице јој иогнуто над радом, веома је падало у очн необичном црннном масти; није га подигла ни једанпут, чинећи се сасвим равнодушна према разговору који сам ја водио са њеннм братом. Већ сам хтео да завршим разговор и да одем, кад се Чињски помаче на столици с оном његовом збуњеношћу која је изражавала немир. Ч '