Delo

370 Д Е Л 0 мннуше данн, па опет блиски, када је она тражила, хтела да је упоређују са њеном кћери. Ко би данас, од ових пролазника, и помислио да их унореди? Само је један може бити мислио на то, мало час, у јувелирској радњи? Он? Ох! какав бол! Дали може то бити да их он у себи једнако не упоређује! Свакако, њему није било могуће да их види заједно а да на то не мисли, и да се не сети времена када му је она, онако свежа, онако лепа, долазила уверена да је љуби! — Тешко ми је, узећемо кола, дете. Анета, узнемирена, запита: — Шта ти је, мама? — Није ништа озбиљно, ти знаш да се мени често то дешава, од како ти је баба умрла. превео с францускога Владислав Росић (Наставиће се)