Delo

ЕДУАРД ХАРТМАН 385 свести, бол п свест су првобнтно идентичнп. Осећање задовољства не може бити првобптнп садржај свестн, јер задовољство прати задовољење вољног акта, а задовољени вољнп акт то је вољни акт који не долази у конфликт са другим вољним актима, којп свој идеалнп садржај без препреке реализира. Према томе бсећање задовољства може се јавити само у свести која већ постоји, која је способна да прави упоређења између случајева када је воља незадовољена и оних када је задовољена. Већ из самог овога јасно је, да у свести мора битп много више бола него задовољства. Осим тога и ако има задовољстава којима не претходе никакви болови, ипак много је више задовољства које постаје индиректно из бола него днректног задовољства. То показује не само детаљна анализа нојединих осећања — о томе видидаље — него да се и дедуктивно извести на основу саме нрироде нашег организма, који условљава свест. Свако осећање преставља извесан потрошак енергије нервног система, што год дакле бол и задовољство дуже трају, све се вите јавља жеља у нама да се тпх осећања ослободимо, пошто она уморавају нервни систем. Пошто је та жеља сама као такова бол, то она дејствује на датн бол — ако је на име бол осећање, којег морамо да се ослободи.мо — повећавајући га, а на дато задовољство смањујући га, на тај начнн дакле бол постаје све већн што дуже траје, а задовољство све мање. Пз тога излази да ће и бол, којп постаје ирестанком задовољства, дакле индиректни бол, бити мањи од дпректног бола а обратно задовољ ство, које постаје престанком бола, дакле ипдиректно задовољство бити веће од директног задовољства, из чега је оиет, вели Хартман, јасно да је већи део задовољства, које у нашој свести постоји, индиректне природе. Како је пак задовољство, које постаје престанком једног бола, знатно мање својом јачином од овог последњег, то је јасно, да сума бола ј свесним бићима мора битп већа од суме задовољства, да дакле, п ако прпнцинијелно узев Шоненхауерово учење о негативитету задовољства није тачно, ипак је задовољство према болу тако распоређено, да практнчно узев излази исти резултат који би изашао и кад би Шопенхауер са својпм тврђењем нмао цраво. Много је важкији од овог дедуктивног Хартмановог доказа песимизма његов нндуктивни доказ, који се састоји у детаљној анализп психолошких чињеница, у којима наша осећања