Delo

дава шаком, некоме капом, а њему злом п паказанијем и рђом еваком — да-бог-да! Бог му судио, те ионГо манит низ босанске лугове, да купи од раје порез н дугове; ни дугова паплатио, ни се дома пз Босне жив вратио, но усред ње за кастнг п калијеж заглавно — да-бог-да! Здрави, браћо, с деснапа лијево — да-боГ-да нам најпотље окрепуло па лијепо!... — Здрав био!... Бог течуо!... Амин, да-бог-да!... одазваше се сусједи, па и опн наставнше наедрављати н, ради обичаја, исипјатн но кап-двије. Оде боца од рука до рука кроз размак нзмеђу гвозденпх шннака, докле дође и до Муја. Овај је прихвати, и раздрнје се што пгда може: — Здрав си, побратнме! Сретна ти слава! Да Бог да н Хазретн Алпја, те је ове године о‘ђекана и ’вако прославио, а до годпне наврх Романије у адн зеленој с џефердаром у деснпци руци — п са мном заједно!... — Дај, Боже!... захори се из недесет грла одједном. Тако је наш Крсто дочекао своје крсно име у Зеници. Кад би око девет сати, зазва га кључар на капију. Крсто нзађе, кад има шта виђети. Дошао Јосо и донио му једну плоску вина, једну свијећу да запали свецу, једну иршуту и једну погачу. Ни састати се нијесу могли. Виђели су се тек кроз један певџерак, нзрезан на вратима. Разговарати нијесу могли ништа што би било сумњпво, од шесторице стражара који их нод оружјем надгледаху. Свега су се могли гледати три минута, и цно нм се разговор свео на питања и распнтивања о домаћим. Ту Крсто чу од Јоса, да му је п иначе обољела сестра Милнца на самрти*— и то га покосп. Јосо се врати откуд је п дошао. а Крсто с приносом у крушу. Ту разреза пашуту н изломи погачу, и, као што се н надао и норучио Јосу, нађе у њој челичну лимпцу, и брже-боље је сакри у гаће — да нико не видн. Внном, пршутом и комађем погаче угости пеколика нознатнја тавничара, а свнјећу запали „у славу божпју.“ На одмору од пола сата се сашанта нешто с Мујом,- и додаде му лимицу. Мујо је тих дана настао својски, парочито ноћу, да прелима своја гвбжђа на ногама — и пајзад успје. Крсто такође, и, шта впше, пође пм за руком да прелимају п демирлуке на оном једном једитом прозорчету на ћенифи што гледа иа отворена брда и долине с ону страну вароши. Пошто буду готови са свнм, учине се да су се разбољели — прво Мујо па Крсто за њим, и стану се што ређе састајатп: