Delo

Д Е Л 0 •20 — У мало, валај, Мујо! Но, фала Погу, кад си тн скапул о,' да ие трунеш цнјелога внјека; а менс да су н уфатплп — зарар стражњици: двцје годнне те двије године ми се знају. Но сад — ха помози, Јакп, нејакоме! Бјеж’ да бјежимо, измичпмо час прнје уз те странчнне п шуму, на таман шта нам Бог да нећемо ли сканулат, јадан!... Још оп п не довршио речеппцу, а с бедема зацикташе трубе п диже се узбуна. Стегла ноћ као клијештима, а мрак као у гробу. Помрчина изједначнла брда и долине, висове п хамбпсе, н слила све уједно као кад днјете просне бочнцу мастида по каквој дивној слнци днвпога пејзажа; и, рекао би, да је узбуркани и црни ваздушни океан ноћас иотопио и закопао ,у се цпо свијет једном за ваздаг. Опори и страшпн сјевер мсте, звижди и јаднкује — као смрвљена душа на рушевинама својпх пдеала; и наносн кишу на саганаке — као да њеним пљусковпма хоће да спере све, и зло и добро, с лпца земљииа. Валовпта ријека Босна неразговнјетно хуји, бјесује и бућка као гласови с опога свијета, и дере по вијугавој стази између иркосннх и шумовитих босанских брда — као мрка змија пзмеђу омеђина каквог прастарог светилишта. Пада киша из не'а и нз земље; грме громовн — брда се проламају; сијевају муп.е и парају небо — да очи ослијепе; а циче борнје — да тн душл заплаче. Ужас, каквоме мало има равна. А погурени, иолунагн, боси, у бијељима као вампнри, сужњи измичу од дрвета до дрвета од камена до камена, од шумарка до шумарка, од брда к брду, из мрака у мрак, од нељуди међу звјерад, из тавнице у планпну, а из ропства у слободу дпвл.у. Ба њима се отиште у поћеру читава компанија солдата. На једноме мјесту, баш кад су хапсеницп имали да пређу преко цесте и упану у прву шуму до вароши, солдати их и пристигоше н нијесу даље били од њих ио колико би зврчком дотурпо. Срећом, побратпмп се згодно стриаше у један хендек; муња у том часу нити сијну ннти их одаде; а зулумћарска рота пр»фе као да Је слијеиа, ћерајући вјетар капом и ловећи маглу у шаку. Крсто и Мујо предеру сретно у густе аде зеничких планпна. Испред зоре се мало поразгали вријеме. Звијезде се на небу стадоше између црних облачнпх грдосија по ђе-ђе указпватп, и, као стотпне жедних вучјих очију, гледатп на њих два, како дивљим трком и бијегом у дивљој вучјој постојбини дпвљој слободи хрле. А двије се врло сјајне звпјезде са сред