Delo

X Р 0 п н к л 105 нички. Прн крају концерта г-ђца убрза темио као обично што чине виртоузн, али г. капелнпк сасвпм ладнокрвно удара љегов такт, који ни пајмање није у складу са свирачицом био. Начин, како се у нашем Позоришту речитативн невају, несумљиво дбказује да је појам о драмском певан.у потпуно отсутан. Ако се не варамо, једном прплнком смо папомепули г. Павловићу да му је потребпа стручна контрола у певању. Па како он у позоришту највише разуме вокалпу музику, требао је ван куће тражпти оно што нема, па би што шта боље испало. Да споменемо још и остале две солискиње које су веома слабе бнле, тако слабе, да не би чипила част нн наланачком позоришту. Глума је на многим местима комична била. Док једпа . особа пева, остале гшље у капелннка, а о неким радњама нн помена, баш право оиерски! Хору је душа од силннх варварских нроба у носу била. Признатп се мора да је ванредно добро дресиран, али празан. ладан, без звучности. У винској песмн мало се загрејао. Сразмерно према соло певачима и хору, оркестар се најбоље држао. Било је трепутака када је развпо много лепих ннјанса и боја, да је право уживање било ^слушати. Оиера ннје успела јер се неирнродни скокови увек свете. Без својихдобро школованих домаћих иевача-ица апсурд је на оперу мислитн. Време је да се п за ту запуштену вештину пешто учини. Управа се мора помирити с тим да јој је стручап учитељ потребан ако мисли невачки подмладак образовати. Може неко одлично у трубу дувати, па ипак да не зна ни азбуку вокалпе музике. Све управе треба да теже за стварним успехом. Јер зато и постоји Народно Позориште. децембра, 1906. год. Београд. Душан Јанковић