Delo

124 Д Е Л 0 бавила нитањем о женидби удових свештеникд. А зна се већ да то мора бити, јер се тиме не уводи никаква штетна новина у цркви, него се тражи, да се вратимо животу првих хришћана. Тако исто послужиће и државним властима у оним државама, где државно брачно законодавство сматра рукоположење као сметњу браку (стр. 3—5). Пре него је прешао на саму ствар, писац је изнео данашње стање, у ком се ово питање налази. Дрквено законодавство прописује у православној цркви рукоположење као сметњу браку, у римокатоличкој цркви у пуном смислу целибат; код протестантских свештеника су закони о браку у свему једнакп као и за световњака; старокатолици донуштају да свештеници могу бити ожењени; Рим је пређе дозвољавао унијатским свештеницима да живе у браку, али их је поступно подвргао закону о целибату. Државно брачно законодавство у свима православним државама сматра рукоположење као сметњу браку. Румунија чини изузетак. Од западних држава само су Аустрија и Шпанија задржале закон о рукоположењу као сметњи браку, остале не (стр. 7—11). Приликом писања ове монограФије уложена је сва пажња, да се ово питање свестрано расправи и расветли што је могуће више. То, а и систематска његова разрада, казује да је писац необично јак по знавалац свега онога гато стоји у вези с изнесеним питањем. Сасвим умесно писац поставља четири питања, одговори на њих дају решење главнога питања о рукоположењу као сметњи браку. Прво пнтање је: „какво је учење Светога Писма о браку уопгате и о браку свештених лица наиасе, како су у прва времепа учили о браку разни секташи, како ли црквени писци, и какво .је било учење о првом браку?“ Од свих наведених места из Светога Писма, која говоре о браку свештеника, за пас је најважније оно из посланице апостола Павла Коринћапима: „може ли које свегатено лице да буде без жене, нека буде; не може ли, нека се жени...“ (I Кор. 7, 8—9). Ове су одредбе (види још: I Тим. 3, 2—6), јасне као дан, па ипак данас, после толико прохујаних векова од дана када су објављене, ми видимо у православпој цркви, тој верној чуварки науке Христове и његовпх апостола, да се сасвим супротно поступа: епнскоп се пе сме женити; рукоположнти се не може онај, који се два пута женио; свештенчци, ђакони и ннођакони, ако обудове, не смеју се по други пут женити. Ово што данас важи у православној цркви као закон, установљено је крајем VII века, на основу чега писац с иотпуним правом иише, да оно „као што се види пе нотиче пепосредно из учења Све-