Delo

НИКАД ВИШЕ Охола као султанија с мора, Заносна ока и образа снежна, Била сп љупка, дражесна и нежна, К’о свет у хладу мрколисних гора.' Суморног вечно у твом меком крилу Прошлост ме рана јоште једном звала Да видимо дивну, проснивану вилу, И поља чудна иЈдвор од кристала. Ах, златни, златни прохујали дани, Још чујем како спомени вамтуже... Ах, наде, што сте повеле к’о руже У тмурну јесен кад закруже враци! Прошли нас брзо и занос и вера, К’о лист под ветром низ пусту алеју, И дошле сузе — бисер до бисера Тужне к’о прича у старом минеју. Да ми је само она нада ведра, И летња поља, пуна љупке боје, И тихо сунце кроз завесе твоје, И дрхтај топли твога милог недра. Да ли ћеш доћи опет, срећо, када? . Никада, никада! Милосав Јелић