Delo

СВКСКА 2. Д Е Л О КЊИГА 42. Фебруар, 1907. год. ДОЋИ Ћ Е... Доћи ће доба, кад ћу проклети моћ једиога тренутка, У немом болу проћи ће ноћи, прохујаће дапци, А ја, играчка, ћуд, или боље за те само лутка, Срешћу се с тобом, као шго се срећу много даљи знанци. Моје бледило, трептање срца и тугу дубоку Нећеш видети; осмех ће бити на уснама мојим, Ни жалбе нећеш ти прочитати, у мојему оку, — Ја ћу поносно подићи главу пред погледом твојим. Можда ће само усне, што некад љубљаху те страсно, Задрхтат’ болно, сломљене јадом, што распнљу грудн, И док куцање срца угушим, да не куца гласно, Твој хладни поздрав мучење ново мора да пробуди. II стара прошлост и стари боли доћи ће тада, II све са њима: љубав, несрећа, срце пупо снова... Познаћу опет попор, пун бола, и суштпну јада, Клечаћу опет крај разорене среће и гробова. Тад руком снажном, нема, очајна разорпћу ране, II поток крви бризнуће из њих, да жпвот покосн, II једва једном мир ће да стнша грудн узбуркане II силне снове и море жеља, што живот допосн! Београд. )ела 1<> Дело, књ. 42.