Delo

150 Д Е Л 0 науке о вјери био је у томе вјешт до скрајности. Знао је својим ђацима да улије најпре мржњу против православних. Када је у томе успео, лако му је било увјерити младе мозгове, да они нијесу, не могу и не смију бити оно, што су православни Срби. Тако су постајали млади Хрвати по Боки Которској. Такву хрватску пропаганду потпохмагали су и по неки, иначе честити, али врло лакоумни и ограничени Срби у Боки Которској. Вјерска мржња, коју су почели да шире хрватски попови, наишла је на природни отпор код православних. Тај отпор промијенио се у мало година, у мржњу многих православних против католика. Пркоси, чак у црквеним обредима, били су достигли свој врхунац. Хрватски попови радо дочекаше то. Православни у Боки Которској одбијали су од себе католике. То су исто радили и католици према православнима. Велика разлика била је само у томе, да су католици, нови Хрвати, у Боки Которској међу собом били сложни. Православни Срби, напротив, били су и између себе баш— прави Срби. То је једном у бр. 43. од године 1889., наглашено у Српском Гласу, гдје се у неком извештају из Боке Которске лијепо каже: „Треба казати, отворено, да православни Срби одбијају од себе католике и да програм нашег српског органа (Српство трију вјера), који је продро по свему Приморју и најбоље у Дубровиику, није прошао Оштри Рт“. На то је уредништво додало жалосну истину: „Заиста, то је жалосно, али ето исти православни Срби у Боки одбијају се међу со бно.“ У таквој мутној води себичњаци су врло вјешто ловилп рибе за себе. То се најбоље показало о изборима за далматински сабор 1889. године. Пзбори су почетком маја расписанп за нрву половину јула мјесеца. Чим су расписани, настала је велика агитација по цијелом Приморју. Агитација била је нотпуно слична оној од године 1885., о изборима за посланички дом царевинског вијећа. И ако далматински сабор, јер је мален и слаб, нема никакве важности у рјешавању државно-правних питања; и ако се средишња влада врло често ни најмање не обзире на његове закључке — агитација за нзборе размахала се у велике. Размахали су је људи, који су хтјели по ново да уђу у сабор или су се зажељели саборске носланичке столпце ради својих личних прохтјева. Гдје је год могло ишта урадити милом нли силом, Хрвати су покушали својим кандидатима.