Delo

162 Д Е Л 0 земљп, да се земља ријеши талпјанштине и одбрани од нијемчења. „4. Народни хрватски клуб, не мијешајући никако вјеру са народности, нити ово двоје спајајући браниће старословенштину у црквеној служби, као стечевину народа и услов просвјете. „5. Промичућп сваку грану благостања у земљи, у овом ће кругу особито настојати, да се ДалмациЈа железницом споји са монархпјом, као и то да се главне луке на Јадранском Мору жељезницом привежу Босни, природному залеђу Далмације, без које Далмација нема ни хране ни обране.“ Овај програм није донио ништа ново. Поновљене су, у главном, старе фразе. Било је чудновато, што су хрватски посланици, који су га потписали, чекали да се разбјегну кући, па тек онда да га објелодане. Имали су за то довољно времена, и док је сабор трајао. Ново у овом програму бијаше додатак о старим ч е с т и м а Хрватске, које нијесу потање означене, нити су касније икако опредијељене. Издавање програма у то до доба није имало никаквог смисла. Она двадесет и четири посланика, који су потнисали тај програм, требало је то да учине прије избора. Програм тај, или сличан, морао имјебити застава, под којом ће се борити. Они су се борпли за мандате и добили су их, не истичући никаквог програма о свом посланичком раду. Радили су за своје изборе свпм могућим програмима. Продрли су познатим допуштеним и недопуштеним средствима. У сабору нијесу ни ријечи проговорили о сједињењу Далмације са Хрватском и Славонијом. Бојали су се тога, јер знаду да то није ио вољи владамау Задру и Бечу. Нијесу проговорили ништа ни о свом хрватском државном праву. Чекали су, да се сабор затвори, па се тек онда разглагољили. 0 захтјеву о старим честима у бр. 34. Српски Глас иримјетио је врло згодно: „Сувременици могли би бити на чуду ради захтјева хрватског клуба, колико се тиче онијех старијех чести, јер није назначено, гдје су и колике су те чести. Заиста та неизвјесност пе би се пристојала ни у обичном новинарском чланку, а камо ли у једном озбиљном програму, који су потписали двадесет и четпри озбиљна човјека и заступнпка. изнијели га пред јавно мнијење на уважење и пред владу на извршење. Пошто се у сабору говорило о пашњацима на босанској граници, о нашем далматинском праву на сјечу и пашу,