Delo

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ПОЈШТИЧКЕ БОРВЕ НА ПРИМОРЈУ 163 свнјет би могао мислити, да се тај захтјев одпоси на те пашњаке. Али пошто с друге страпе толико виђени људи не увршћују у свој програм ситна питања, као што су овн пашњаци, који просто чекају своје уређење од администратнвне власти, која је већ обећала то уређење — Далматински хрватски клуб захтјева Босну и Херцеговнну, нриморје од Спича до Бојане и Нови Пазар. То се разумије по самој ријечи, јер се сномињу чести а не честице, и по духу, који провијава нрограм, јер је познато сваком на свијету, од Задра до Загреба, да се за Белику Хрватску хоће за сада барем те четири земље, осим свега онога, што Хрватска још нема! Свакако, дакле у једном озбиљном програму требало је назначити земље по имену и џо тачној граници, ради дипломата будућег конгреса европског, како би људи на чисту били, па ради народа у онијем честима, како би се и он. сиромах, обрадовао и послао адресе захвалности на предсједника новог клуба у Задру.“ На другу тачку тог нрограма, о заштити Срба, Српски Глас одговорио је у истом броју : „Нпјесмо ли срећни ми Србн? До 24. августа ове године 1889. по Христову рођењу ми смо мислили у својој шупљој глави, да жпвпмо у Аустрпји, да подносимо терете и уживамо права ове државе, кад нас одједиом пробуди новосковани програм новог клуба, који нам објави, да ми живимо под заштитом хрватскога права и да ужнвамо

све оно, што уживамо по милости истога нрава, на да смо мн најпослије једап народ са Хрватима!... — Поштована господа заступници, иотписанн на оном програму, могу знати врло лијепо, да смо ми Срби народ, који живи од памтивпјека у овој земљи. Иста господа могу још знати, како су Србп, и они од прве сеобе српскога народа, па и они од друге сеобе српскога народа, за турске навале који су заузели предјеле горње Далмације, запуштене од Хрвата, како су они, дакле, залили својом крвљу сваки педаљ своје и данас наше баштине, како су ослободилн од Турака и ироширили границе ове земље, која се данас зове краљевином Далмацијом. Та јупаштва није чинио српски народ без туђе помоћи, али пх је заиста чинно без заштите хрватскога права, које није тражио п нпје нозпавао, као што га ни ми, његови спнови, не тражимо и не познајемо. — Ми смо народ — нека знаду господа, па ако ће ибраћа, потнисана на повом хрватском програму. Као народ можемо се нрпближавати, слагати се, па и спајати се са братскијем хрватскијем 11*