Delo

НЕОСТВАРЕНИ САН г Свануло је ведро, румено и прохладно октобарско јутро. На нејасном и далеком хоризонту још су слабом светлошћу трепериле после^ње неугашене звезде. У ваздуху је било нечега оштрог, нечега што освежава и загрева крв у поспаном и млитавом телу, разнеженом после сна у топлој соби. У великом и чистом дворишту старе касарне у Ћ

било је још све мирно. Само из коњских штала чуло се хрзање коња и лупање копита о каменити под, и кроз узане ирозорчиће куљала је густа пара а мирисало на сено и коњско ђубре. Дугачки Цвија трубач, из друге батерије, још дремљив и неумивен, довршавао је облачење шињела на вратима дугачког и мрачног ходника, а затим изишавши на двориште ударао је дланом о писак прописно очпшћене трубе. Видевши да је још рано, он се умирен наслмни на рапаво стабло гранатог дуда пред касарном, и пзвадившн нз шајкаче половину испушене цигаре, запали је. Слатко ,је гутао мирисаве димове, и одбијајућн их пуним устпма, ужнвао је у свежини влажног јутра. Широким друмом цврчала су тешка волујска кола, и отуд се ширио мирис умуљаног грожђа, кога су вредни берачи још од сванућа иревлачили у варош. Под широком касарнском стрејом гукали су голубови, а са великнх дудовнх грана тихим шумом опадало је пожутело лишће.

Пре два дана дошао је са осуства у батерију редов Таско Жикић, Цвијин друг из села и први комшпја. Цвија га жељно чекао, рад да чује гласе од куће и далеког завичаја.