Delo

176 Д Е Л 0 Те вечери, кадје Таско дошао, седеоје Цвија с њим у тескобној кујни батеријској, грејући се крај ватре која је горела под великим казанима. Пушили су љут дуван кога је Таско у листовима прокријумчарио из села. „Поздравили те сви твоји. Био сам два три пута код куће ти,“ — причао је Таско. — „Мајка ти још непрестано плаче кад ко спомене твоје име. Бадава ја њима причам, какоје овде лепо, јок, она вели: тешко њему без мене. Онај мали шврћа, твој синовац проходио, па читав урнебес у кући због тога.“ „Славе ти, Таско, виде ли где Босиљку? Знаш да сам ти нарочито поручио, да се с њом веднеш,“ — сав зажарен питао га Цвија. Место одговора, Таско гурну руку под копоран и извуче из недара дуњу жуту к’о злато, па је даде Цвији. „Ето послала ти она. Затекох је прво вече на кладенцу код записа. Кад јој казах твој поздрав, не умеде ни речи да прозбори. Поцрвенила, оборила дуге трепавице, а она пуста недра само јој играју под јелеком. Захвати воде па готово утече. У очи мог одласка дође она на вратнице наше авлије, па ме зовну. „„Поздрави га, вели, много, и кажи му да га ја чекам. Дај му ову дуњу, па немој да је поједе, него нек је чува у сандуку нек му мирише,““ — Па се заплака и цобеже кући. Казала ми још да ће у ову суботу доћи с братом на вашар, и молила да се онда види с тобом,“ — заврши Таско увлачећи последњи дим и отпљунувши далеко од себе. Светлих очију и зајапурена лица, Цвија узе дуњу па је метну под копоран. Удишући њен силан и опојан мприс, он се сети дугуљастог и руменог лица и црне косе његове Босиљке. Притискивао је дуњу на груди и чинило му се да је она, Боса, ту крај њега и да га додирује својим тонлим телом и да му шапуће речи милоште и љубави

Наслоњен на храпаво стабло старог дрвета, Цвија је будан сањао о блиској срећи и у глави састављао молбу којом ће од командира на рапорту затражити дозволу за жељени дан. Ако га пусте, молиће каплар-Тимотија за његов преправљени копоран и шајкачу од фине чоје; у глави му је брујала вашарска тишма, писка циганских ћеманета, бубњеви и подврискивање у колу. У своме војничком сандуку имао је Цвија нешто уштеђеннх