Delo

БРЛК II ПРАВОСУЋЕ 101 нас она својнм иовитивним правом захтева од својнх чланова да нспуњавају само љепе законе и да своје брачие спорове расирављоју код дрквеног суда.1 Ме1)утим, она иикада не може битп у стању до ово своје начело нрнведе у живот без пристанка државе. Један од узрока неостварљнвости тога начела налази се и у самој прнродп црквене заједннце. Пре свега, нп одлуке трпдентског сабора, на које се римокатоличка црква поглавито позпва, ни у колико не потврђују да се њено пуномоћије судске власти за брачне предмете оснива на божанском праву. Затим, што је готово овде понајглавнпје, црква нема егзекутпвних средстава да бп могла све своје пропнсе у дело прпвести и спречитн последице брачног стања заснованог на прописима државног законодавства. Она државну власт нп у чему не може ограничавати, јер у противном случају нзгубила би карактер духовне власти или би значило да грађанска власт у предметима чпсто грађанске природе мора бпти неком потчињена, што се коси са појмом о државном суверенптету. Па пошто се све то не може замислити, а да црква не измени своју основну природу и задаћу, то је несумњиво да њој не прниада нраво суда о правима и дужностима што потичу из брака по природи њеног основног уређења, већ је она то право, као што смо се уверили историјским путем од државе добнла. Но то наравпо још не значи да јој се тиме одриче и право унутрашњег суда (рго 1ого пћжпо), по коме је она опуиомоћена или боље рећи дужна да утпче на савест и унутрашњн живот својих чланова примењујући тога ради нотребпа средства, којима располаже. То јој право опет иа протпв не може нико паа ни сама држава одузети. Према својпм члановима црква може у свако доба употребљавати дпсциилипске, поиравне мере за све повреде, које би опп својим непсправнпм животом нанели њеним прописима. Ту спадају поред осталих разуме се и повреде супрушких ирава и дужностп. Пре.ма приликама и нротив упорних преступника опа може битп у том погледу понегда и строжија, али нпак све те њене мере ма колико нзгледале строге могу н треба да се односе само на савест поједиваца. Оне ниуком случају не могу по чнстоцрквеним проииснма идаље од тога прошпривати своје значење. Не може та унутрашња, чисто дисциплинарна власт цркве сама по својој нрироди у 1 ЗсћпИу.ег ор. сћ. 8. 46.