Delo

196 Д Е Л 0 је чинила њу, „ефенди Митином“ Софком и двоме била задовољна, горда. Не зато што би тиме друге, нарочито мушкарце, задивљавала, запрепашћавала, јер сваки од њих био би срећан кад би њу имао, него што је она сама у себи уживала, саму себе више волела и више неговала. Онако наслоњена на миндерлуку чисто је лежала мислећи о томе. Кроз прозоре, више ње играјући се и добијајући ружичасту боју од црвених ћилимова трнула је светлост сунчева која је, залазећи иза брда, сноповима обасипала варош. Трнула је она и кроз отворена врата од собе и преко кревета и низ степенице губила се доле, у двориште н у башту. Из вароши све је више и више нестајао онај жагор. У осветљеном ваздуху изнад главне чаршије дизао се и лелујао облачак од прашине. А доле, из кујне и оне велпке собе ништа се није чуло. Такође ни из дворишта ни из баште. Само Софка узнемирена баш том тишином, мирноћом, предвечерјем, кроз раширене ноздрве осећала је како се из дворишта покреће и почнње да осваја онај свежп баштенски ћув. По башти, лишће како иочиње да шушти; из траве и алеја цвећа да се диже влажан и зрео мирис. А знала је како ће се то све више одвајати, снажптп и отуда кроз ту тишину овамо код ње продирати. А та ће се тишина све више, све јаче ширити. Чак и из комшилука, из улица и од свуда почеће да се осећа. Све, као уморивши се од дневна рада, и свршивши што је требалц, као почело да се повлачи, одмара и чека вече, ноћ. Тек по које, као задоццело, што би се чуло крцкање ђерма на бунарима; тек по којп бат улицом; тек по који слуга, чирак ако промакне носећн из чаршије, што је газда тога дана за кућу накуповао, а обично на машпнама навучене п испеглапе фесове, или готове хаљине било мушке било женске узете тек сада од кројача. Једино што ће се са цркава и гробљанске и варошке и чак шапраначке непрестано чути вечерње звонење. А све ће друго бити тишије, мнрније и тамније. А тога се Софка највнше бојала н плашила. Знала је да је каиију затворила, алп доле кујна, она велика соба и долапи по њој, дакле цела кућа ипак је била отворена, сама. Зато она скочи. Бацив шамију и на косу и на прса као кријући се да је ко не внди такву, ма да је знала да је неће моћи нико видети од високе каннје и околних око куће