Delo

''V Ј Е 3 Е Р О — Лаглартин И тако, увек гоњени к новим обалама, у вечитој ноћи, не враћајући се више натрг, зар се никада нећемо моћи укотвити на океану векова бар за један дан? 0 језеро! тек је минула година дана, а мене ево сама крај ових вала, које је она требала понова видети; ево ме, гле! долазим сам да седим на овом камену, на коме се она некад одмарала. Овако си исто хујало под овим сурим стењем, овако си се исто ломило о његове раздробљене бокове; овако је исто ветар бацао пену твојих вала на њене дражесне ноге. Сећаш ли се? једне вечери пловили смо у тишинп. На води и под сводом небесним и у даљпни чуо се само шум и удар весала, којим веслари складно удараху о твоје вале. Одједаред, са бајне обале твоје одјекнуше на све стране земљи непознати гласи. Ућуташе се вали, а глас мени мио изусти ове речи: — 0 време! обустави лет; а ви срећни часови! обуставите ток ваш, оставите нас да се паслађујемо брзим насладама наших најлепших дана! — Доста вас несрећника овог света моли, теците за њих, теците за њпх; са данима нм одузимате и бриге које пх даве; заборавите срећне. — Алн узалуд тражим још неколико тренутака, време ми измнче и бежи; ја кажем овој ноћи: Буди што дужа! а њу ће зора скоро отерати. — Љубимо дакле, волимо! Кратки су часи, журимо се и