Delo

Ј Е 3 Е Р 0 205 'уживајмо! Човек нема никаква пристаништа, време нема никаквих обала, оно тече а ми иролазимо! Завидљиво време, да ли је могуће да тп тренуци заноса, у којима нам Љубав валима сипа срећу, одлећу далеко од нас онако исто брзо као и дани несреће? Како? Зар ни траг им не можемо забележити? Шта! Зар мпнуше за навек? Шта! Зар потпуно пзгубљени? Време што нам нх нудн и што пам пх одузима неће пам их повратитн. Вечности, ннштавило, нрошлости, мрачни амбиси, шта чините са даннма које гутате? Реците: ;хоћете лп нам вратпти она узвишена усхнћења која нам отимате? 0 језеро! немо стење! пештаре! мрачна горо! Ви, које време штеди или које може да вас подмлади, сачувајте од те ноћи, сачувајте ако ништа више, оно бар усцомену! Лепо језеро, она је у твојој тишини, у твојим бурама, у изгледу веселих тп обала; и у овој црној боровини, и у овпм дивним стенама које се дижу врх твојих вала. Она је у зефиру који с дрхтајем иролази, у одјеку који се разлеже са обале на обалу; у звезди сребрнаста чела која озарава твоју површину својом меканом светлошћу. Нека ветар који цвили, биље које уздише, пека лаки мирпс опојнога ти ваздуха, нека све оно што чује, види или днше, нека све каже: Љубили су!... Превео С. Д. ПетровиК