Delo

210 Д Е Л 0 жала руку, руку веома хладну, н говорила слабачким гласом: „Лала, Лпла, душице моје

“ Алн кашаљ јој није допуштао да доврши: поцрвенела би, стала превртати очима, села с рупцем на устима и навалила се на узглавља, мршавија и блеђа но пре. Да би ућуткала сестрицу, која је плакала, Лала јој даде лутку. — Твоја уе лепша — рече Лила, као да би јој тиме хтела да захвали, и разведривши се стаде страсно љубити задобивену лутку. Лила је љубила и псе, и столице, љубила је све, па чак и дршку од метле пољубила би да јој је нешто даду. А Лала је премишљала о мами, о својој мами с главом заваљеном у брдо од узглавља, с полуотвореним очима и нежним шиштањем што се чуло између усана. Крај постеље отац, држи мами руку на челу, а из очију му теку сузе, баш као каквом детету. Што ли се мама није кретала, што ли више није говорила? Ето како се умире. Лала је то схватила, али Лила беше још веома мала. Лила је у наручју њихала лутку, којој су се стаклепе очи, према покретању, отварале и затварале. Тако је очима чинила и мама кад је хтела умрети. И готово као да је Лила погађала Лалине мисли, те је упита: — Кад ће се вратити мамица? Је ли сутра? Не, ни сутра нити икада више. Кад неко умре не враћа се никад, јер чека тамо горе све оне који га воле, и с тога је потребпо бити добрп, врло добри, нначе се не може тамо отићи. Један велики светац стоји на вратима и вели: „Ти си била рђава,“ и не отвара. Али кад год је мама причала те ствари, тата се смејао и, цупкајући Лалу и Лилу на коленима, говорио: „Хоп, хоп! Сви ћемо заједно у рај, а ако нас тај светац не пропусти, најурићемо га у пакао. „Хоп, хоп!“ Међутим нису отишли сви заједно; мама је отишла сама, сасвим сама, без тате, без своје Лале и своје Лиле. За што? Па чак није хтела пи да је виде како се пење на крилима

Можда је сачекала ноћ кад се појављују звезде и излазн месец; дању се може опрљити на супцу. Али зашто тај Бог што је на небу пе да пикад недељом доиуштење за повратак доле? Та и служавка има недељом своје слободне часове. Можда с тога што је д^г пут, те мама не би