Delo

ЛЛЛЛ И ЛИЛА 209 се једила и гризла: дакле сви су је видели а опа не. .г3а што? Опа која је толико волела своју маму, која ју је увек називала душом својом, она која кад би порасла велика не бн се удала нн за кога другога него за маму. није је видела кад је одлетела. То је бно пркос, просто пркос њене маме, која је хтела, и пошто је умрла, да је наједи. Долазило јој је да јурне на Лилу, да јој опали шамар по оном глупом лицу, по оним димничарским образима, ио оним устима што су се кезила те су се видели свп зуби. За што Лила да је видн а опа да пе види? — Кад сн је видела? — Сутра — одговори Лила иобеднички. За њу је „сутра“ било данас, јуче, прошлост, будућност, ма које време. II Лала је разумела да је то морало бити јуче, на дан сахране. Али где? Да ли онде где беху сви они велики камепн анђели, они лепи вртићи с ниским оградама и свп.ма оним крстачама? — Да, да, ту. Хајдемо да се играмо тамо, тако је лепо додаде Лила једећи се што је морала папрезатн се па даље маштање. Она је била веома способпа у измншљању и увек је • ве потврђпвала; а одрнцала је само онда кад учнпп какву штету. Њено интересовање било је сад пак цело скренуго па Лалипу лутку, коју је покушавала да ирпближи врхом поге до ручпца. II већ је хтела да је дохватн, кад је Лала сурово гурну натраг, рекав јој: — То је моја, не дам. Лила лако лупи главом о постел»у, а то јој је Оно добар разлог да удари у нлач. Лала се није освртала на њу; она се беше удубила у своја размишљања. Мисао о смрти развијала јој се први пут у памети. Чинило јој се да је то била тако проста ствар умрети а оно... Мора се најнре разболети, лежатн у постељи дању н поћу, трпетп многе болове, кашљатн непрестано; долази доктор, опипа било, паслони уво на леђа, мора се дубоко удисатн и изговаратн „ррр“, тако да језик тандрче као оно чекпћак о звонце на буднлнику. Тада доктор каже: „Госпођо, прпчувајте се, не крећнте се, немојте да назебете

“ Међу тпм мама није послушала: једно вече кад је тата бпо у варошп, устала је из постеље у кошуљи да впди Лнлу која је плакала у сну. Јадна мама. Она је непрестано хтела да надгледа своје девојчице, и кад би оне скакутале по соби, она се смешила, пруДело, књ. 42. 14