Delo

II Л А В II 237 Иза пређе очима ио куверти. Била је сва као саломљена, збуњена, клонула. — Драга кћери моја, можеш ме загрлити — рече кнегиња, пружајући руку. Иза, ћутећи, приђе к њој, и њене хладне усне клонуше на руку чију нежност није познала, а чију равнодушност сад осећа. И с тим је било све свршено. Немајућп чему да захваљује, кнез је само чекао да га мати ослободи кабинета. Било му је непријатно, кад би му ко сметао да но ручку не попуши неколико ппгара. Али је Мати само Изи допустила да оде, да јави о удадби тетки и снаји. Леон је остао. Кнегиња извади из фијоке два кључа и даде их сину. — Један је од Алфрндових соба, а други од његове канцеларије на крају ходника. Узми их — и власт с њима. Алфред је оставио све у реду и у слави. Ох! он је био по крви Холшански, без прекора и без мрље! (Наставиће се) Марија Рођевичевна. , (С пољског преводи М. Ст. Јанковић).