Delo

44 Д Е Л и би се ко нашао да чува у њима вино, да им не би обручи поиспадали од суше. Ти већ знаш то. Радиш са вином. А за затвор на подруму, знаш већ какав је сигуран. — А, већ за то... Па, снашке, добро би било. Имам ја нешто вина па кад би ме пустила... — Баш добро. Боље ти, него туђин. — Е добро. Хвала ти. Само, снашке, знаш, ја ако могу једну или две бачве да захватим. Остале, све, само је ваша кућа у стању да их све напуни. Моја рука не „стиза" толико. Зна се наше стање. — Па колико можеш, Тоне. А за више, даће Господ! — Дај Боже, дај Боже, снашке! И свакоме нека да што „жели“. А како је бата Мита? Чујете ли што за њ? — Јутрос ми долазио трговац. Здрав је. Не може још да дође. Закасао у трговину. Софки послао ђизије за хаљину, а и новаца, да нам се нађе за овај празник. Тоне ма да је био уверен да је све обратно. Нити је он тамо закасао у трговину, још мање да им је послао дарове и новац, већ да ће она њему послати новац и да зато залаже те бачве, ипак он с понизним, увереним лицем правећн се да она залаже те бачве једино да им не испуцају обручи, а никако из нужде, оде и по шегрту, „чираку“ посла јој у напред за целу годину кнрије за те две бачве (доцније ће он већ и све бачве да заузме, па и цео подрум. Метуће чак и свој канатац на њ). Мати као увек не бројећи новац (ма да после у сваком „фишеку“ нађу по неколико рђавих грошева), да бакшиш дечку, испоручујући ноздрав Тонету и његовој домаћици. Дечко оде, капија се затвори, а мати се не диже, већ остаде тако једнако седећи, гледајући замишљено у испијене шоље кафе и преврћући новац у скуту. Чак и не чу, кад се капија отвори и на њу се слободно провуче њина некадања слушкиња, а сада сељанка у оближњем селу. Као увек уђе она брзо, носећи пуно завежљаја и не застајући пред матером нити јој називајући Бога, оде право у кујну. — А, дође ли, Като? трже се мати кад је виде тамо у кујну. — Ето, снашке, једва стигох. Поче Ката да јој се правда. — Они моји па селу ухватили ме тамо'па де ово, де оно. Не може човек да их се отресе. Једва донесох. Ево... И не показујући јој што нм је донела, као да није вредно