Delo

• • 0 СРПСКОЈ ЦРКВЕПОЈ АРХИТЕКТУРИ 53 бина (црквица Јоакнма и Ане) у Студеници, а извап граница данашње Србије заступају тај тип: Грачаница, н црква' у Нагоричу, близу Куманова. Трећој епоси припадају цркве нз краја Х1\г-ог и почетка XV в. То је сноменута група орнгиналних богомоља Лазарева доба (Гавапица, Љубостиња, Манасија, Каленпћ, Гуденица, Крушевачка и Смедеревска црква), коју писац назива „самобитпом", јер — вели — тадашњи српски владаоци ннсу ималп средстава да плаћају мајсторе с Приморја (а Воровић Раде?), те се .морадоше користити домаћим неимарнма! Ова и оваква подела ансолутно не може оистати, јер је скроз нетачпа. Ире свега, утицај који је романскп стил, преко Далмације, вршио на српску црквену архитектуру, никад се не јавља усамљен, пего увек праћен византијским. Наснова је српских цркава, са минималним изузетком, свуда прилагођена начелима овога иоследњег, који својем западном другу нпкад не допушташе потпуно одрешене руке. Да је Покришкин мало пажљивије загледао, не би, мислим, све грађевине XII и XIII в. тако олако теслимио Далмацији. Он би, даље, запазио да занимљива мешавипа ова два стила траје дуже од XIII века, и да за све то време може бити говора о обојпци, а никако само о једном. У том нериоду постоје управо две групе цркава, једна крај друге, које се међусобно разликују у толико, штоје овај или онај стил оставио на њима више или мање трага, односно одлика својих. Та је појава збунила Покришкпна, и он, место да расправља о Немањићском периоду као целини, делп ово доба на две епохе: западну, далматинску управо, и византијску (Милутинову). Према оном пак, докле се одмакло у испитивању старога нам неимарства, могу се са прилпчном нзвес- ношћу узети — обзирући се, наравно, при том само на ироу чене црквене грађевине, и пе заборављајући да то важп дотле, док се н остале не проуче — два, а нпкако три, иернода архитектурног развића од Немање на овамо. Први период почпње под њим и траје до Лазара. Цркве тога двестагодншњег размака времена очптују испрва јаче западне елементе (Студепица, Дечани, Ариље, па и Жича), а убрзо за тим иостају чисто византијске (црквица Јоакима и Аџе у Студеници, Грачаница), образујући на тај начин два стожера, око којих се групишу остале веће и мање, махом још сасвим неиспитане, црквене грађевпне. Међу тим, ове две групе нпак не треба замишљати као иотпуно изоловане и несродне. Ја сам нагласио — н ионављам — дЈ