Delo

П Л А В II 87 није нмало на себи нн трага од живота, рада, нити нкаквих утисака. Прежпвео је био, али је та преживелост била тако велика, да чак ни цинизам пије остао — ништа. Лице би то нзгледало као лице у лешине, бнло би страховито морално нпштавило, да нпје оне нарочите туге, што је каткад била из клонулих очпју, и да није, нстпна пе ретких, али јасних бора на челу од бола, који .је продирао н у саме црте. У таквим се тренуцима јасно опажало да тај човек нешто осећа, или, боље рећи, да га нешто тишти — п тада је изгледао за чудо племенит. — А где вас је, кнеже, стпгла вест о катастрофи Алфредовој? — Упита га наједанпут барон Амаднје, прекидајући драстичпу анегдоту, чији је завршетак, којп је лагано текао, ујак халапљиво гутао. — Стигла ме је, чини ми се, у Палерму. — II спгурно вас је пренеразила? — А, то нпје; — али је то био удар тако изненадан да сам за тренутак мислио, е ћу премрети. Последње братовље писмо било је необично весело, добио сам га па недељу дана пред катастрофом. — А ја сам га впдео један дан раније па оној несрећпој кобили, и био сам сигуран, да ће се рђаво свршити! — узвикну Машковски, и престаде за тренутак да скаче па столпцн. — Трострука лудорија! Замислите само, кобила без и једпе капи крви племените, без дресуре, без традицпја! Племкињаоднегована по својој вољи у штали каквог малог племића, прпмамљива, то је истина, али животиња смногпм махнама н добра за холшанског коњушара, а не за господара! Алп, Алфред се у њу заљубио! —- Гле! Кнез у племкињу! умеша се ујак н насмеја се заборављајући у одушевљењу о чему је реч. Очи кнеза Леона, које је био упро у графа, прелетеше на ујака, а лице му се намрши. Не рече нпшта. Машковски пастави оптужбу са усиљепим гестовпма: — Заљубно се и купио је! Кад су је довели у Холшу, мрвила је н уједала људе, никоме није давала да јој се прпближи, није хтела нп да једе нп да ппје, без престанка је дивљачки рза.та — нечастивн у кобиљој кожп! Ја бих је убио за те гримасе и бубе у глави...