Delo

ДЕСЕТ ГОДИНА У МАВРИТАНИЈИ 57 задовољства, страховања! А то је овако бивало: Најпре му се очи укоче, па стисне зубе и искези се, па великом хитрином стане увијати своју кесер-брадицу, па највећом силином почне трљати длан о длан, докле сав не ноцрвени, докле му жиле на врату не набрекну, а сваки му рибић на лицу не заигра! Па рнда, одједном, потпуно се стиша, разведри се и, као ретко који човек, зна шта хоће и шта треба да каже, те ћеш према прилици чути необично згодну и смишљену реч! Ја сам нагађао, шта би могао рећи, пошто чује шта је самном; а да ће ми бити од помоћи и саветима и иначе, како год буде могао, као год што би ми рођени отац био, о томе сам потпуно уверен био. Ветам Араб био је осам година старији од мене, а ја сам био годину старији од њега у школи, те сам му помагао, да учи слова и срицање! Нисмо били никакав род, али ми је мало ко у роду био ближи срцу од њега. Заједно смо живели и друговали у мојој кући три године, докле се не растадосмо, — он као младић од седамнаест година отиде у Јазар да настави науке, а ја остадох дома, у деветој години. Чудно друговање заиста! Није ретко бивало зими, по киши н по ветру, да снажни Араб у школу или из школе носи под својим огртачем свога нејаког помоћног учитења, а дешавало се кад и кад да га и избије за несташност! Араб је био сељачкн син, из Горње Даламарије. Кад је по њихову обичају већ било време да га ожене, „маломе се отворп воља за науку“ те га отац доведе у Бенко и намести га у нас. После неко време мораде прекинути школовање, јер од силног напрезања помери памећу, (и од онда му ошаде поменуто трзање), али ппак изучи поповску школу и отиде у Јамину, где постаде лицејски „ој-укбуб“ („велики учитељ“, професор). Араб стиже у Јамину већ матор и већ чувен као први „ој-укбуб“, (што такође значи: човек научен, зналац језика, закона и т д.) Други ој-укбуб у Јамини, мој такође добар пријатељ, беше Круно Плосило. Дрећи њихс-в друг, познат ми из детињства, беше Жожо Пух. */ 0 њима сам мислио примичући се првим јаминским кућама, кад угледах два човека где ми иду у сусрет. Један је био у мавританској ношњн, други у белмирској; први је био повиши, другн необично широк и глават. То се могло разлнковати из даљине. На први мах помислих: две Цајибе закас-