Delo

ИЗ ЕНГЛЕСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 117 чезне за нечијом руком, која би је ослободила њеног ропства. II долази каноник Капонсаки. 0 карневалу га је видела и осетила да је то човек, којн he је избавитн. Кад Капонсаки полази за Рим из Ареца, где је Помпилија и она се одлучује. побегне с њим. Гроф Гвидо гони их и ухваћене преда суду, но ту се открива завеса. Гвидо је мучки убио Помпилпјине родитеље, да би и Помпилију искључио из наследства, да би је упропастио он је фалсификовао љубавна писма између ње н Капонсакија, он је спремио атентат и за њу и њено дете за које она не да рећи да је Гвидово, „но рођено из љубави не из мржње“. Браунннг у тој својој каниталној песми не прича догађаје, но пушта да о том једном догађају заинтересована лица кажу своје мишљење. Тако се о једној ствари чују разна мишљења, не објективна параграфска, но субјективна, људска мишљења. Особито су величанствени говори Помпилијин, Капонсакијев и Папин. Помпилија је једна изврсна творевнна. нежна п енергпчна, наивна и лукаво-оштроумна, једна велика жена. велика у женским особинама својим. При том крај свег средњевековног колорита, као ишчупана из најреалније садашњости, одломљена из најетварнијег живота. Неки критици налазе то обиље жлве стварности као неки недостатак, то не чува исторпску објективност. Но то се може рећи и за Саула п св. Јована, јер је лако видетп да нн Давид ни св. Јован нису могли имати онаких идеја ни онако браунинговског израза, као што, разуме се, ни историски Фауст и Парацелзус једва да би се познали у Гетеву, Браунпнгову облику. Да су и ти монолози пуни особених муњевито сјајних пасажа, то се не мора ни напомињати, јер је тешко одолети пскушењу и не навести опет којн прнмер. Ето то су слабе контуре OBofa импозантног уметника. Хоће ли оне видније бити ако не пропустимо бар споменути ретко лепу кратку песму „Порфиријин Драги“, у којој је један баладски мотив обрађен браунинговски фином анализом душе; или „Шарени свирач од Хамелина“, где је на један оригиналан начин за децу обрађена стара бајка о свирачу, који својом фрулом одмами пацове у реку те се подаве, а после кад му се не да обећана награда, одмами и децу у планину, где се брдо расклопи и прогута децу; или једну од најлепших, најзначајнијих Браунннговнх драматских романса, његову: „Бисту и статуу“, па „Трагедију Јеретика“. па толике друге силне, безбројне