Delo

116 Д Е Л 0 жанску моћ љубавн, уметности, или чак врачарп.је. Свп имају .једну дубоку унутрашњу ватру живота. Једна стара, прљава, дроњава Циганка својом песмом даје жнвот мало.ј војвоткињи, даје јој да га очнма ппје. Мала војвоткнња као Лазар, који је на свом телу осетио додир Бога, oceha натприродно дејство Цпганкине чаролиске песме. Сасвим слична је тој и тема у ненадмашно лепој песми „Саул“. Цар Саул је самртно болестан и слеп и нико му помоћи не могаде. Нрвосвештеник Абнер позива Давнда, (песника Псалмова), да он покуша нзлечпти цара. И овај долази и стане певати Саулу, песме пастпрске, па веселе песме жетелаца, па онда силну несму о његову Саулову царском животу, песму снаге и моћи, која Саулу повраћа жпвот. Но како одржати то што је несма повратила, и како је песма могла то? Бог је дао моћ Давидову гласу и он he му датн моћ и да одржи што је повратио. II Давид „лежећи међу коленнма царевим као што жиле храста штите јагње док спава“, пева Саулу о новом Богу, ко.јега oceha у себп, о Христу. У тој релнгиозности, звала се она како бпло, јесте есенција Браунингова оптимизма. Она чппн да његови .јунаци сви имају неки „свој нринцип“ н када умпру они умиру са вером да су испунили оно зашто су живели, да нпсу прошли кроз живот без трага; они се мире са смрћу као што су се, да се тако изразим, погоднли са животом. Помпилија знајући да је чека смрт завршује своју одбрану пред судом речима: „Ја се подижем, устајем!“ Капонсаки завршује своју реч, побожном молбом: „Боже, смилуј мн се!“ осећајућп да Бог, његов Бог не може друго но да му се смилује, кад се чак п судпја заплакао на његову приповест. А мрачна је и тужна та његова н Помпплнјина приновест. •Једна од оних мрачних, тужннх слпка брака, које се у свом одвратном облику нонављају све до нашнх дана п,још ће се дуго понављатн. Помпилију су дали њенн родитељн за много старијег, ружног, жутог грофа Гвпда, који је узима ради новца. Родитељи Помпилијини нису њени рођени. ЈБена мати у срамоти и сиротнњн родила је и продала Помнплијиној помајци, па умрла. Брак Помпплијин ни.је срећан. Њен муж хоће дајеобманут, није добно што је хтео мираза и онда мучи сироту жену да би намучпо, уцењивао њене родитеље. Месецима онн живе страни .једно другом. Кад Гвидо затражи да му буде жена, она се згрози, уплаши; нпко је ни.је поучио брачној дужности. Она