Delo

122 Д Е Л 0 менитије што поезпја може дати“, како фино примећује Честертн. Његове људе не можете ценнти ни познати по делима но по речима њнховим. А могу ли се људи у опште ценнти и разумети по делима? Где је мерило такој оценн? II јели оно праведно? Реч је оруђе, орган, израз душе људске. Њу је човек створио да изрази своју душу, коју ннје могао изразити оруђима која му је природа дала, и начипом на који пх је природа упутила, рукама, ликом или пмитовањем природних звука. Као што је музика искључиво ствар духа човекова, нешто што у природи не постоји, чиме је човек обогатио npliроду и при том је — музику — учинио изразом своје душе, израз човекове у опште по преимућству социалне душе (cf. „Пспхологију“ професора Jodl-a), тако је говор, језик људскн, овакав какав је, плод, створ човека и то друштвеног, удруженог човека. Примитивна поезија зна само за дела, радње. Дела јунака, радње љубавника — како је Марко победио Мусу, како је драги ишао драгој, дао јој јабуку и тако даље. За тпм је реч све више потискивала дела, н у речима се изражавали највиши духови човечанства. Шта је Христос, гледате ли само његова људска или мађијоничарска дела — а како је божанствен у својим речима; у њима је есенција његове ’peлигије, не у крсту на ком су и пре и после Хрпста толикн страдали, не поставши творци религије. Део тројански рат са свнма својим силним делима био би сасвим изгубљен у тами заборава, остао би без значаја за човечанство, да није бил > Омирових речи о њему. Какви би били Грци да их знамо п ценпмо само по делима њиховим, по њиховој политичкој међусобној растрзаности, расцепканости — а како су крупни, значајни, сем Јевреја најзначајнији народ прошлости за човечанство чак до садашњости, по својим речима, својој поезији, философији, уметности. Карлајл је рекао даје Енглезима скупљи и дражи Шекспир но њино најкрупније дело — освојење Пндије. Шта је Шопенхауер, Ниче по делима — а шта по речима! II када се нонавља стара шаблонска фраза о цењењу човека ио делима треба се сетити вредности људске речи, величине људског говора.' Кад ове редове пишем, сећам се, да Вајлд у једном свом бриљантном есеју исказује сличне мисли. Није мн он нри руци да га цптирам. Но ми би могли по овнм ндејама поћи —