Delo

138 Д Е Л 0 јале међу њима истиче. На белилу ни најмање, чак служи, у даљој анализи, као за подсмев; а у својој кући она је већ домаћица и њени се дарови узимају, и њу то мора болно да дарне. Златоја воли, али му одмах баца прстен. Вељко јој се допао и не може да га се нагледа, али шаље Златоја да га убије, што јој је рубе поробио. Златоја више неће, а кад је Вељко дарива јабуком, изговара се да је прошена. Па и та прошевина Вељкова иде на мах, на иретрг. Рекао сам већ да Вељко на белилу није Стане честито ни запазио. Међутим, ту је била прнлика да му она још онда дође у вољу, да се та воља после и развије у јачу спмпатију. Тако би прошевина, готово препрошевина, била природна и мотивисана. А оно: ево ти зобнице злата, и ево ти јабуке, и она голема радост, од које се тресу и небо и земља, кад затреште борије н лауте, — све је то натегнуто и неоправдано. Вељко је витез, — овде нпје! Вељко је јунак, — овде није довољно обележен. Вељко воли друштво и бећаре, — овде сам пије. Вељко је весељак, — овде је сетан, н поред лаутара и чочека. Вељко воли жене, — крај њега прошета јато голубица, а он ни брком не мрдну. Вељко... али шта? та то није Вељко, не, то ннје Вељко! Казао сам већ да је и облнк овог неодређеног драмског градива неодређен. По којој Сељанчицп није свуда погођено место; где где јој је и онај чистији н песннчкн пдилски карактер сасвим излизан и постао вулгаран. На пример, Стана пита оца, које he инштоље: „Које хоћеш, хоћеш ове7“ А он јој одговара: ,,Из«'.нрај мп понајбоље, Кад прпјатељ на част зове, Донеси мп оне нове!“ Пли: „Чудних чуда и чудеса. Оппо се биров Васа. То ствар барем нпје нова, Нарочито код бирова. Ми бировп шта му знамо. Ми овако пијуцкамо."